Оно што смо видели у Русији после два месеца путовања
Наше путовање по југу Русије, које смо спровели у оквиру пројекта, још увек није завршено «Русија за 365 дана», али вратили смо се накратко кући. И већ смо толико пуни утисака и мисли да не могу а да их не поделим. Кад год много путујете, увек вам се нешто догоди, видите доста ствари и много тога схватите у животу. Нећу филозофирати, само ћу вам рећи о нашим генералним утисцима.
Возили смо се око Русије како бисмо прикупили што је могуће објективније информације о томе шта је Русија, какви су људи, каква је природа, какав живот уопште. Уосталом, сви знају да Русија није само Москва и други велики градови, милиони људи живе у селима, градовима, малим градовима. Наше расположење је било такво да смо покушали да у свему видимо само позитивно, због нечега, и негативно о Русији и тако даље на Интернету. И морамо одати почаст, дуго смо се држали тог става и писали чланке у ову вену. Али у исто време се накупило толико разноврсних емоција да изнутра избијају и чинило ми се да би било само непоштено не писати о томе.
У Русији има пуно добра, искрено признајем, нисам очекивао толико много ствари. Необични пејзажи, чије постојање нисам ни био свестан (ко је знао да у нашој земљи постоје места која су слична саванама, преријама, пустињама, бајковитим шумама и марсовским пејзажима уопште. Па, о изненађујуће гостољубивим, активним и занимљивим људима, већ знамо писао више пута у претходним чланцима.
Али током целог путовања примећена је једна те иста тенденција: чак и када смо људима говорили да у свему покушавамо да тражимо позитивне ствари, и са ове тачке гледишта, сваки пут су нам говорили о својим активностима или ономе што се дешавало у њиховој регији. након отприлике 30 минута разговора, разговор је прешао у проблеме, потешкоће итд..
Можда је то, наравно, последица чињенице да је руски човек тако уређен да је увек навикнут да жали, али оно што смо сазнали није нас обрадовало.
И нехотице смо и сами почели гомилати неодговорена тужна питања.
Зашто, на пример, помажемо само оним великим породицама које живе у граду? Зашто привилегије на превозу, бесплатној храни итд. То не би требало да деца која живе у селу и морају да плате пуни трошак за аутобус, јер превоз између села већ се сматра међуградским. А шта је са породицом са 4 деце која студирају у оближњем граду??
Зашто талентовани учитељ, коме су ученици привучени и чији је одсек о планинарству преплављен два до три пута, не подигне стопу, према прописима, није дозвољен? А плата је нижа од трошкова изнајмљеног стана. И шта урадити поред ове особе? Радите на губитку за себе, али истовремено доносите такве користи млађој генерацији или одустанете од свега и глупо зарађујете како бисте прехранили породицу? А нека тинејџери оду на дворишта да пију пиво, у спорту немају шта да раде?
Или зашто се понос села и готово једина радост многих становника - тркачки коњи, задржани на терет буџетских средстава, планирају однети у други град и продати, јер нови шеф администрације овај чланак није додао у буџет села?
Зашто на обали Црног мора и даље расту попут гљива, нечије палаче оградене високим оградама са стражарима и где би се обични људи могли опустити, сада је нечија приватна плажа и пристаниште, а пролаз уз обалу је блокиран, а ви треба да радите много километара куке да дођу до још увек преосталог омиљеног места за одмор?
Зашто све што је претходно добровољно направио неки алтруиста, а одједном почело да доноси профит, преузима неко одозго, та особа је уклоњена, а на његово место седи потпуно незаинтересовано за напредак ове материје «његов» репрезентативан и праведан «маказе» од сада профитабилног места незаслужен новац? Током путовања било је неколико таквих примера. Бивши камп за децу откупљен је и сада је постао рекреациони центар, улаз на територију археолошког музеја-резервата сада је плаћен, а развој је готово заустављен, сви туристички рекреациони пројекти које су изнели локални становници нису дозвољени у администрацију. А онда те исте идеје утјеловљује неко други и они само на томе зарађују. Сваки пројекат који почне да зарађује одмах се комерцијализује, стишава до краја, без нових улагања, а затим се жури у своју судбину.
Ипак, драго ми је да, упркос свим тим и другима о којима нисам почео да причам, потешкоће, не одустају сви људи, и јавља се све више и више нових идеја, а има и оних који имају нешто покушавајући да учинимо да сви живимо мало занимљивијим, забавнијим и живописнијим. И за то лично од мене, пуно хвала овим људима.!