Лидо Парис
1946, два италијанска брата и успешни бизнисмен Јосепх и Лоуис Цлерицо, уморни од градње кућа и псовки са радницима, одлучили су да драстично промене живот и занимања. Купили су собу у 78. години, Цхампс Елисеес и тамо отворили Лидо кабаре. Париз до тада није видео ништа слично: сваке вечери сала је била пуна, а девојке које су плесале на позорници изгледале су савршено, а избор је био висок, витак и врло уметнички.
Нова концепција вечери
Главна идеја тадашњег модног шоумена Пиерре-Лоуиса Гуерина, коју су браћа ангажирали као импресионар, била је да формат презентације треба бити потпуно нов. Уобичајено извођење канкана полупрофесионалних плесача било је тешко изненадити размажену публику, па је зато у Лидо Парис морао „пробати“ потпуно другачији наступ. Међутим, у овом случају није требало пробати цитате, јер је плесном наступу у кабареу претходила вечера и чаша шампањца као геста добродошлице од установе. Од тог тренутка Лида се у Паризу претворила у уточиште луксуза, а нови концепт вечери не само да је гарантовао пуну кућу сваке ноћи, већ је одмах копиран у кабаре широм света.
Рене Фрадеи и Мисс Блуебелл
1947. Место уметничког директора Лидо-а у Паризу преузео је Рене Фрадеи, чијим се наступом појавили невероватни специјални ефекти. Канкан је сада могао да плеше на клизаљкама на вештачком леду, девојке су фрцале у фонтанама и скакале из базена, па су чак и параде Дана независности у иностранству биле отворено љубоморне на ватромет.
Маргарет Келли, звана Мисс Блуебелл, донела је нижу славу кабареу Лидо и Паризу. Њене плаве очи и кореографске способности брзо су Маргарет учиниле звезду. Након неког времена, девојка је постала организатор свог сопственог шоуа, са којим је наступила у чувеном паришком кабареу. Дуге ноге и елитни изглед плесача, који су добили надимак Звончари, освојили су срца публике. Кели је постала стални организатор кастинга на коме је лично одабрала 14 хиљада плесача током целе каријере у Лиду.